Као што је познато сваком озбиљном познаваоцу црквено-правног поретка и историје Српске православне цркве, покушаји дневполитичког дилентатистичког тумачења црквених канона од стране разних аналитичара обично представљају пуку конструкцију засновану на незнању или свјесној манипулацији. У доба када се геополитичке игре преносе на терен духовности, посебно је важна интелектуална и национална трезвеност да се ове опасне игре разоткрију са позиција српског интегрализма и традиционалног црквеног поретка.
Црква господо није омеђена границама: Мит о „два митрополита“
Тврдња да је постојање Епископа будимљанско-никшићког са достојанством митрополита некакав акт дестабилизације представља потпуно непознавање црквеног устројства. Српска православна црква је саборни и јединствени организам чије постојање и дјеловање на одређеном простору нису омеђени административним границама новокомпонованих држава.
Поред тога, Будимљанска епархија је једна од најстаријих светосавских епархија, коју је лично основао Свети Сава 1219. године. Њен историјски континуитет и достојанство не могу се посматрати кроз дневну политику, нити обнављање њеног пуног историјског митрополитског достојанства представља било какав удар на било кога, већ напротив, духовно и административно јачање црквеног живота на вјековним темељима. Црква не познаје територијалне расцјепканости које намећу провинцијални шовинизми, јер је њена мисија свеобухватна и свенародна.
Заблуде око егзарха и лажне тезе о Косову
Посебно је апсурдна и злонамјерна теза да је блаженопочивши митрополит Амфилохије наводно „преносио надлежности манастира са Косова и Метохије“ због страха од државних одлука или наводне издаје. Титула „Егзарх светог трона пећког“ коју носе или су носили митрополити црногорско-приморски има историјски, симболички и почасни карактер. Она свједочи о вјековном духовном завјету и чувању памћења на Пећку патријаршију док је иста била насилном одлуком Султана (световне турске окупационе власти) под окупацијом грчких фанариота, али рецимо блаженопочившем Митрополиту Амфилохију није давала нити може давати било коме другом канонску власт да самостално „преноси јурисдикцију“ над светињама које су у власништву и под директном јурисдикцијом Српске православне цркве као недјељиве цјелине.
Наши српски манастири на Косову и Метохији (Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница и други) дио су неотуђивог духовног бића српског народа. Покушаји да се митрополит Амфилохије представи као некакав локални кнез који је самовољно могао да располаже црквеном имовином широм српских земаља увредљиви су за његово дјело, које је цијелог живота било посвећено одбрани српског имена и црквеног јединства.
У том контексту, неопходно је јасно и гласно рећи истину о државној политици према нашој јужној српској покрајини, званична Србија и предсједник Александар Вучић нити су признали, нити ће икада признати такозвано Косово, нити су то урадили његови претходници. То је апсолутна чињеница, нарочито када се упореди са политиком партија такозване грађанске провијенције у Црној Гори и шире, које здушно и отворено подржавају независност лажне државе Косово, исте оне коју је у политичкој реалности Црне Горе свесрдно породила и утемељила Влада ДПС-а и Мило Ђукановић лично!
Прича о томе како је митрополит Амфилохије наводно могао „административно да отцијепи СПЦ“ представља потпуно неразумијевање канонског права и духовног карактера наше Цркве. У српском народу постоји само једна канонска јурисдикција. Сваки покушај уситњававања црквеног простора и подметања лажних наратива од стране оних којима је циљ уништење српског идентитета осуђен је на пропаст пред снагом црквеног саборног памћења и историје. Српски народ у Црној Гори и Србији остаје јединствен у својој вјери, свјестан својих корјена и одлучан да сачува своје светиње од свих дневполитичких шпекулација политичких дилетаната, који у својој незнавености или пак злонамјерности производе штету и наводе одређени (мањи) дио нашег српског народа на отуђивање од српског интегрализма.
Дакле, за боље разумијевање, глава СПЦ је Патријарх, чија је титула Митрополита београдско карловачког једина институционална, јер је као Патријарх надлежан осталим архијерејима. Наравно, у склопу опште приче, титула Митрополита добија се за заслуге у одбрани вјере и Цркве, па је самим тим својим подвигом на мосту Ђурђевића Тара високопреосвештени Митрополит Методије исту и заслужио.
Закључно, ниједан Митрополит, епископ, владика, није надлежан на територији другог Митрополита, епископа или владике. Свакако, поједини мирјани могли би да науче од наших архијереја како се треба са поштовањем односити један према другом, јер након шест година, умјесто решавања националних тј идентитетских питања, дошли смо до тога да је Србин Србину у ЦГ вук и да је као некада по дукљанско – дуалистичком моделу (ДПС -ЛСЦГ-НС), за све у нашем малом Монтенегру крив Вучић, као што су раније били криви Коштуница и нарочито Милошевић. Изађите коначно из матрице АВНОЈ-а, из матрице локалног спартанства а посебно изађите из матрице провинцијског синдрома ниже вриједности.
Аутор је магистранд историје