Политичка сцена Црне Горе, деценијама уназад оптерећена идеолошким поларизацијама, коначно је дочекала тренутак када српски политички фактор може са двије позиције бити активни учесник у процесима. Данашњи улазак кадрова Нове српске демократије (НСД) у Владу Црне Горе само је потврдио тезу да је српски корпус у Црној Гори суштински диверзификован. Иако их везује заједнички именитељ – брига о српском народу – пред нама су данас јасно дефинисана „два српска пута“.
Први пут, онај који данас оличава НСД, представља „Нови српски одговор“ који се, по свему судећи, претвара у идеологију позиције власти. Овдје је потребно упутити једну сугестију, улазак у систем са намјером да се он изнутра мијења може се претворити у политички опортунизам. Ризик „гутања жаба“ код НСД-а не би у даљем политичком животу смјела да постане пракса. Постоји реална опасност да се тај „прелазни период“ чекања погодног момента претвори у трајно стање компромиса. Када се тактика претвори у клијентелизам, а „чекање погодног тренутка“ постане изговор за статус кво, политичка организација као што је НСД може у једном тренутку крахирати сама од себе због незадовољства базе и могуће апстиненције. Ако НСД у овој Влади не испоручи конкретне резултате, њихова стратегија „унутрашњег дјеловања“ биће упамћена само као епизода безидејне политичке транзиције.
С друге стране, којој припадам и ја, налази се оно што би се могло назвати „стари српски одговор“. Овај пут, који данас промовишу Демократска народна партија (ДНП) и Слободна Црна Гора, јесте пут радикалних захтјева и директног притиска. Доказ исправности овог приступа је управо локално отпризнавање тзв. Косова. То нису симболички потези, већ показатељ стварне воље народа, што је потврдила и нервозна реакција Аљбина Куртија.
Критичари овог „старог пута“ нам замјерају дизање тензија, али истина је заправо супротна, управо наше бескомпромисно инсистирање на суштинским питањима приморава ПЕС да се не отуђи потпуно од већинске Црне Горе. Док НСД, у својој жељи да буде „пожељан партнер“, често ублажава реторику али ипак да будемо поштени подржава локалне иницијативе и отпризнавању тзв Косова, наш притисак не дозвољава да се српски национални интереси утопе у мору европског бирократског фразирања.
Може ли се ова дихотомија помирити?
Одговор је, мора, али под условом да НСД напусти позицију попуштања и као битан чинилац власти испоручи један захтјев који мора бити испуњен. И једна и друга политика имају исти крајњи циљ, али „Нови одговор“ мора показати зубе, а не само прилагодљивост. Пред нама је период прије уласка у ЕУ, процес према којем Слободна Црна Гора оправдано исказује резервисаност и то је посљедњи час да се та питања ријеше.
Ако НСД изнутра буде вршила притисак кроз полуге власти, а ДНП и Слободна Црна Гора својом бескомпромисном реториком буду држали свијест народа будном, резултат може бити синергија. Умјесто међусобног исцрпљивања, ова два пута морају да ухвате моменат у којем ће се питање службеног српског језика и остала идентитетска питања наћи на столу као неминовност.
Црна Гора је уморна од свађа, али никада не смије бити уморна од борбе за српске националне интересе. На самом крају НСД мора доказати да њено присуство у власти није само зарад функција, већ зарад циљева којима се српска политика мора вратити прије него што постане потпуно ирелевантна у сопственој кући.
Аутор је магистранд историје