Пише: Лука Кешељевић, МОРА ЛИ ЦРНА ГОРА БИТИ АНТИСРПСКА(2)?

Знање је коначно, а незнање бесконачно. Само Бог зна све, а људско знање је стално на путу, у знаку напретка и прекорачењa властитих граница, па понекад и могућности. Колико је човјек у стању да прекорачује границу – толико је успјешан. Став Сократове ироније гласи: „Ја знам да ништа не знам.“ Свакако, признати незнање, такође је неки вид знања. Наиме, у неком коментару на текст аутора ове колумне објављен 5. 7. ове године, неко тврди како Црногорци и Црна Гора немају ничег заједничког са српством и у том контексту говори о Илирима и Дуклеатима итд. Не знам. Свашта је могуће.

Након успостављања неприродне границе 1878. бројна братства на западној страни Књажевине Црне Горе су тада подијељена, па неким становницима због Бизмарковог диктата чак и имања нијесу могла остати цјеловита. По тој матрици је настао и диктат Коминтерне, као и закључак нелегалне, нелегитимне и некомпетентне сједнице АВНОЈа. Том границом је подијељено и братство аутора ‒ Кешељ(евић). Апстрахујући тврдње и етикетирање да аутор хоће Црну Гору да утопи у Вучићеву Србију и сл., нека било који Црногорац објасни како је могуће да Кешељевићи из никшићког краја и Кешељи, односно Кешељевићи из билећког, невесињског и сарајевског краја који су тамо одселили прије 1878. морају да буду друга нација у односу на аутора ове колумне. Како братственици да буду двије нације? Такође, питање за људе са дуалним идектитетом: Како ауторови рођаци из Херцеговине да буду оно што су од памтивијека били – да имају обични идентитет, а аутор свој идентитет да подвостручи?

Аутор опет признаје да не зна, а не хвали се незнањем. Ако наставимо претпоставком да Црногорци и Срби нијесу истог поријекла, ако су народи несродни, као рецимо Французи и Њемци, како се уопште разумију? С друге стране, из те групе идеолога, када су се бавили утемељењем црногорског језика, могло се чути да су Срби „покрали“ црногорски језик и назвали га српским. Питање је: Како било који народ може покрасти језик од себи несродног народа, јер саморазумљиво је да несродан народ говори несродним језиком?Ово нијесу реторичка питања. Аутор колумне стварно НЕ ЗНА.Из истог корпуса људи сигурно стиже закључак да аутор колумне тако пише „по нечијем налогу“.

Да аутор пише по налогу, то је, свакако, тачно. Пише по налогу савјести. Савјест долази од само-свијест, што је свијест о (сопственој) свијести; то је само-одређење, само-постављање, само-идентификација, односно одређење себе лично или најкраће идентитет. Самоодређење се не односи искључиво на индивидуу, јер чисто ја је заправо ми, јер без ми нема ни ја. То значи да свијест о сопственој свијести стичемо као чланови људске, дакле, умске заједнице.Према томе, савјест као самосвијест или свијест о сопственој свијести укључује сазнајно-теоријску и морално-практичку компоненту. Још у старом свијету Сократ људски род поучава „Врлина је знање“, а са становишта Кантове етике дужности самоодређење је први чин дјелања, док је каузална веза између појединца и заједнице смисао Кантовог самог категоричког инператива. Дакле, у основи и сазнања и дјелања, и теорије и праксе је самосвијест или краће савјест.

Тако и аутор ове и претходних колумни је под диктатом савјести, а док саставља ове редове иза њега стоји дебели зид старе камене куће.Интересантна је опаска једног Црногорца или Србина са дуплим идентитетом који вели како је Црна Гора била српска до 1918, а тада је Србија преузела „монопол“ над српством. Сад аутору колумне није јасно како елитни Срби да због губитка монопола престану бити Срби или како уз српску компоненту додаше другу компоненту која није српска, која неутралише пренаглашено – елитно српство?Идеолози дуалног идентитета одиста имају племените намјере и треба им вјеровати да желе да помире супротности. Међутим, њихов пут осим што поставља двојни идентитет ‒ нешто што је контрадикторно ‒ у том свом искреном настојању отварају могућност нових беспућа. Наиме, у њиховим редовима може се чути како су Црногорци и Срби један народ са два имена и то је за ту школу мишљења саморазумљиво. За њих је, такође, саморазумљиво и то да Црногорац говори српским језиком.

Међутим, последњи попис је евидентирао и Србе који говоре црногорским језиком. Идеолог двојног идентитета би тај феномен, сигурно, тешко или никако објаснио, али са становишта здравог разума, ту нема ништа чудно, јер када постоји Црногорац који говори српски, какво је то чудо бити Србин који говори црногорски? Идеолог двојног идентитета сигурно бити објаснио да је корјен оснивања црногорског језика ради разбијања српског језика. То је, свакако, тачно. Али, и црногорска нација је утемељена првенствено ради разбијања, а не ради подвостручавања српског корпуса.

Ако су Срби и Црногорци два имена за један народ, по тој аналогији српски и црногорски језик је исти језик са два имена, ако и само ако се држимо те аналогије. Таква беспућа се отварају када се прихвати двојни идентитет, и то све је засновано на врло плитким корјиенима, а то су диктат Коминтерне и друга сједница АВНОЈа. Дакле, ни вијек од тада још није прошао.Некада врло искрен покушај спајања неспојивих путева умије да направи не једно, већ више беспућа.