Пише: Спасоје Томић
Својевремено је велики Бранко Радичевић пјевао „Ми хоћемо нешто ново…”, жудећи за полетним, превратничким и слободарским духом. Вјекови прођоше, а ево нас у данашњој Црној Гори гдје је тај вапај за „новим” коначно услишен, али у нешто измијењеном, бриселском аранжману. Добили смо новост над новостима: царство Његове Екселенције Јохана Сатлера.
Сви који су лаковјерно мислили да су августовске промјене из 2020. године, или оне потоње предсједничке и парламентарне смјене, донијеле суверену народну власт, преварили су се у рачуници. Наша политичка збиља неодољиво подсјећа на добро уређену претшколску установу у којој васпитач, са њемачком прецизношћу и аустријским шармом, дијели пацке и задатке.
Постројавање „првачића” – Од већине до опозиције
Гледати наш политички „крем де ла крем” како баштини европске вриједности пред господином Сатлером у исто вријеме је и трагично и урнебесно. Шеф Делегације ЕУ у Црној Гори не мора чак ни да подиже глас. Довољно је да благо подигне обрву, извуче из лаптопа нови ЕУ извјештај и циљеве, и комплетна дружина како ова куса парламентарна већина, тако и репата опозиција – заузима став „мирно”.
Нема ту разлике између уставнобранитеља и евроатлантских фанатика. Кад Сатлер извади роковник, и једни и други се утркују ко ће прије записати домаћи задатак. Испуњавају се технички услови, штрикирају се коцкице, усвајају се закони по хитном поступку без да их је ико и прочитао, а све у страху да Разредни не упише неоправдани из Брисела.
Позиција се хвали како има „проходност” код Сатлера, док опозиција тужака позицију том истом Сатлеру, молећи га да их прими на допунску наставу. Фасцинантна је та количина политичког мазохизма у којој се суверенитет државе добровољно мијења за похвални декрет из Брисела.
Предсједник као вишак и Монтенегро као протекторат
У свјетлу ове сурове реалности, поставља се једно сасвим логично питање: Зашто ми уопште плаћамо институцију Предсједника Црне Горе? Зашто трошимо буџетска средства на кабинете, савјетнике, службена аута и протоколе за неку домаћу фигуру, када стварни шеф државе сједи у згради Делегације ЕУ у Подгорици?
Будимо до краја политиколошки прецизни – Црна Гора је данас задобила пуни легитимитет класичног постмодерног протектората. Некада су се гувернери звали другачије и носили су војне униформе, данас носе скројена одијела и причају о Поглављима. Господин Сатлер је де факто гувернер овог нашег малог протектората званог Монтенегро.
И ту лежи највећа трагедија нашег менталитета. Изгледа да ова земља, са оваквом политичком елитом, једноставно не умије, не може и не зна да функционише без туторства са стране. Ако то није Беч, онда је Истанбул, ако није Истанбул онда је Вашингтон ако није Вашингтон онда је Брисел. Народу који је вјековима крварио за слободу, данас је врхунац суверенитета да му странац кроји законе о рибарству, правосуђу и медијима, док домаћи политичари само климају главом.
Добродошли у Царство Сатлерово
Зато, не будите наивни. Све ове расправе у Скупштини, све коалиционе размирице, медијска препуцавања и „историјски” договори све је то обична представа за народне масе. Права позорница и редитељска палица су код Јохана.
Ако је већ тако, предлажем да се Устав Црне Горе хитно измијени. Умјесто компликованих изборних процеса, једноставно уведимо институцију „Наследног ЕУ Намјесника”. Тако ћемо уштедјети милионе за изборе, поштедјети народ предизборних лажи, а господин Сатлер ће моћи у миру, без посредника, да влада својим малим, покорним царством.
Јер ми заиста хоћемо нешто ново –хоћемо царство Сатлерово. Ту је барем све јасно, он наређује, наши извршавају, а суверенитет… па, суверенитет је ионако превазиђена категорија у овом нашем модерном, бриселском рају.