Поводом текстова, инсинуација и различитих конструкција које се посљедњих дана пласирају о мени, сматрам да јавности дугујем неколико јасних одговора.
Прије свега, не тражим никакву привилегију нити било шта што ми не припада.
Право на отпремнину предвиђено је уговором о раду и скоро истовјетно са одредбом Колективног уговора Регионалног водовода што припада сваком запосленом који испуњава исте услове, ни мање ни више.
Није то право написано за Зорана Лакушића, нити ми га је неко политички поклонио. Уговорни положај који сам имао није установљен због мене, такве уговоре имали су предсједници Одбора директора прије мене, а има га и садашњи предсједник.
Потпуно је друго питање моје право да пред надлежним судом преиспитам да ли сам законито разријешен.
Не прихватам логику по којој бих, зато што сам остварио једно право из уговора о раду и Колективног уговора, морао да се одрекнем другог елементарног права, права на судску заштиту. Отпремнина и судски поступак нијесу никаква противрјечност.
Питање је једноставно, да ли сам смијењен у складу са законом или нијесам? На то треба да одговори суд, а не политичар, новинар или медијски наслов.
Посебно одбацујем покушаје да се моје име доводи у везу са поступањем Специјалног полицијског одјељења тако да се код јавности ствара утисак као да се против мене води некакав поступак.
Уколико поједина господа из опозиционих структура или новинарка ЕТV-а Каћуша Крсмановић имају било какав документ који показује да СПО води поступак лично против мене, позивам их да га јавно објаве.
Ако таквог документа нема, очекујем да престану са инсинуацијама којима се у јавности ствара утисак да је неко предмет истраге само зато што је то неком политички или медијски потребно.
И СДТ и СПО, наравно, имају пуно право да провјере сваки документ, сваку одлуку и сваку пријаву. Провјеравали су више пута док сам био у Регионалном водоводу и ти случајеви нијесу имали никакве везе са мном. Данас свако има право и да поднесе кривичну пријаву без икаквих последица.
Али једно мора бити јасно, кривична пријава није пресуда, провјера није доказ кривице, а новинарски текст није судска одлука.
Нема право да Каћуша унапријед пресуђује шта је законито, а шта незаконито.
Зато ми је необична упорност новинарке ЕТV-а Каћуше Кршмановић, која кроз серију текстова оставља утисак као да су одређене ствари већ утврђене. Ако има доказ да сам било коју одлуку лично донио супротно закону, нека то објави. Ако има документ да се против мене води поступак. нека га стави пред јавност.
Ако нема, онда се од неименованих извора, претпоставки, политичких етикета и инсинуација не смије правити медијска оптужница.
Прво етикета, потом конструкција, а на крају медијска осуда, то није истраживачко новинарство. У новинарској пракси такав приступ се често препознаје као медијско извршавање политичког задатка, а не као трагање за чињеницама.
Посебно је интересантно што се серија текстова које доживљавам као медијску кампању објављује против мене након што сам годинама био један од најгласнијих у борби против нелегалне експлоатације шљунка и заштити изворишта „Боље сестре“.
У том контексту јавност добро памти и Bemax: званични државни документи биљеже његово учешће у радовима и експлоатацији материјала из корита Мораче, обуставу тих активности, као и касније рјешење Агенције којим је Bemax био међу компанијама за које је утврђена штета у животној средини у кориту Мораче.
Истовремено, Портал ETV објављује садржаје компаније Bemax који су на самом порталу означени као „PROMO SADRŽAJ“.
Финасјер овог портала је управо поменута фирма.Нећу даље детаље износити због коректности, нека надлежни органи у судском поступку утврде чињенице. Управо зато што од других тражим исти стандард који примјењујем на себе.
Али имам пуно право да поставим питање, постоји ли овдје питање професионалне дистанце када медиј који објављује промотивне садржаје те компаније истовремено објављује серију негативних текстова о човјеку који се годинама јавно борио против нелегалне експлоатације шљунка и за заштиту изворишта „Боље сестре“?
Волио бих да Каћуша са истом новинарском упорношћу са којом истражује моје активности истражи и ко је годинама експлоатисао шљунак из Мораче, под којим условима, ко је од тога имао корист и какве је посљедице све то оставило на извориште „Боље сестре“.
То су питања од несумњивог јавног интереса.
О мом раду у Регионалном водоводу најбоље говоре документа, награде, финансијски резултати, реализовани пројекти и борба за очување изворишта „Боље сестре“.
Све што сам радио, радио сам у увјерењу да поступам у складу са законом, прописима и интересима предузећа и у јавном интересу . До данас ми није предочен ниједан доказ којим је утврђено супротно.
Ако неко такав доказ има, нека га достави надлежним институцијама.
Немам проблем да одговарам за сваку своју одлуку. Али не прихватам да ме неко проглашава кривим прије институција.
Посебно боде очи различит аршин.
Када су други смијењени руководиоци тражили судску заштиту, њихово право да се обрате суду није представљано као скандал, Каћуша их поред јасних образложења унапријед птоглашава невиним и да су незаконито смијењени.
Када Зоран Лакушић тражи да суд утврди да ли је законито смијењен како се тврди због политичких разлога , онда се од тог права покушава направити афера.
По ком то правном, новинарском или моралном аршину други имају право да траже судску заштиту, а ја немам?
Још је занимљивије што се моје право, које по Колективном уговору припада сваком запосленом у Регионалном водоводу под истим условима, проблематизује у политичком амбијенту у којем поједини функционери из владајућих структура у својим уговорима имају много шира права и веће накнаде, без приближно овакве медијске пажње.
И зато већ дуже вријеме постављам једно питање:
КОМЕ ТО ЗОРАН ЛАКУШИЋ ТОЛИКО СМЕТА?
Можда некоме сметам управо зато што отворено говорим о темама о којима други радије ћуте и што своја политичка увјерења никада нијесам скривао нити прилагођавао тренутном односу политичких снага.
Конструкције против мене долазиле и из појединих опозиционих и из појединих владајућих структура које могу преиспитати уговоре и привилегије својих јавних функционера оз својих редова. Не могу занемарити ни чињеницу да сам члан партије Милана Кнежевића и да се моје политичко опредјељење упорно покушава повезати са мојим професионалним радом. Чак Каћуша иде толико далеко и повезује ме са проруским снагама.
Политичка увјерења могу бити разлог да се неко са мном не слаже, али никада не смију бити разлог да за мене важе другачији закони и другачији аршини.
Критика је легитимна. Истраживачко новинарство је неопходно. Провјера надлежних институција је легитимна.
Али није легитимно од човјека правити кривца прије него што је надлежна институција утврдила да је прекршио закон.
Не тражим ничију заштиту и нећу улазити у личне свађе. Али нећу ни ћутати док се под плаштом информисања јавности пласирају политичке етикете, инсинуације и конструкције које треба да произведу унапријед жељени закључак.
О резултатима мог рада говоре документа. О законитости моје смјене говориће суд. А политичке етикете остављам онима који немају јаче аргументе.
Тражим само оно што бих тражио за сваког грађанина Црне Горе,
закон, чињенице и исти аршин за све.
Ако сам законито смијењен, прихватићу одлуку суда.
Ако нијесам, очекујем да и Зоран Лакушић има право на правду као и сваки други грађанин Црне Горе, без обзира на то што би неки медији очигледно радије пресудили прије суда.